Poruka u boci

Promenio si se! Definitivno nisi onaj isti. Šta se dešava sa tobom? Pogledaj kako si se zapustio! Ovo nikako ne liči na tebe.

Odgovorio bih, ali nema svrhe. Moj sopstveni rat je već odavno počeo, i već nekoliko bitaka je izgubljeno. Prvi čin koji se oglasio prologom  je predstavljen upravo zapuštanjem fizičkog izgleda i gubitkom interesovanja za sopstvenim potrebama. Prva žrtva, sopstveni ego. A kasnije, kasnije je protivniku već mnogo lakše. Poput kule od karata sprat po sprat je se urušavao na predhodni da bi sopstvenom težinom stigli do ovoga danas: temelja. Kažu, temelji su čvrsti, kreni da zidaš iz početka. Ne shvataju da nema više vremena za podizanje bilo čega, ponajmanje kula. Gotovo je s tim. Otkucaj još ovih par redova pa na spavanje. Znaš da se nećeš probuditi, ali i zašto bi se budio. Čemu ustajati. Umoran si. Odmori. Vidiš da drhtiš, a i sem toga ne pamtiš kada ti je se ovako spavalo.

Advertisements

Samoubica u žitu

Ostao si sam. To i nije toliko loše. Mislim da preuviličavaš svoje patnje. Sve će to proći. Sa nekim stvarima se živi, ne mora uvek po difoltu da se odustane od života i odluči za takav potez.
Šta ti je? Valjda razumeš da je zima sama po sebi depresivno doba. Nije ti ovo prvi put da se šetaš šumom ne da bi uživao u istoj, već da bi našao odgovarajuće drvo na kojem ćeš završiti. Da. Ta lipa je zaista veličanstvena. Moram priznati da je neverovatno da tako dominira ovom šumom bagrema. Neverovatno je da uopšte je i nikla i opstala tu sve ove godine među tuđom vrstom. Podseća li te na nešto? Mene, da. Mene podseća na tebe, i mislim da je ona možda najbolje drvo na kojem možeš okončati svoje patnje. Zaista. Samo, znaš li šta bi bilo posle. Miloje bi je sigurno nakon toga posekao. A zaista bi bilo šteta da nje više nema. Kako bi sutra neko drugi našao sebi ovo isto drvo.
Pogledaj. Ovde je urezano neko ime. Milan. Teško se razaznaje jer je urezano jako davno dok je kora bila još savršeno glatka. Ali, tu je. Neki Milan je nekada davno našao za shodno da na ovoj kori ostavi slova svoga imena koristeći neki mali nožić ili sličan predmet. Ništa posebno. Osim ako taj isti Milan nije tu istu lipu i posadio u srcu ove bagremove šume. Šta misliš? Zašto bi to uradio? Razloga može biti hiljadu, a mi sada možemo samo nagađati. Ali ionako nemamo šta pametnije raditi. Recimo da je Milan bio sam. Samoća zaista ume da ubije. Da se razumemo, ti što ti kažu da to nije ništa su apsolutni idioti. To je itekako nešto, i to nešto veliko čim ti stojiš ovde i govoriš sa mnom, tvojim imaginarnim prijateljem. To obično biva onda kada izgubiš sve prijatelje.
Po odbrambenim mehanizmom ti si napravio mene. I mislim da nisam baš toliko loš ispao. Sakupio si deliće osobina svojih nekadašnjih prijatelja koje si imao, dodao ponešto od imaginarnih junaka svojih omiljenih pisaca, začinio malo filmom, malo stripom i evo me. Sad te podsećam na Tajlera, ali ti i dalje želiš biti Holden Kolfild. Samo što je Holden lovio decu u žitu spašavajući ih pada sa litice, a ne stajao nad liticom pripremajući se za skok.
Razumeš li me? Ja tebe razumem. Prag bola koji ti možeš izdržati je manji od onog koji bi ja mogao podneti. A i stalno dodavanje tereta na leđima neminovno dovodi do posrnuća. Kolena su ti dugo klecala ali se niko nije našao da ti skine deo tog tereta. Sada si ovde nošen mišlju o samoubitstvu kao poslednjem velikom koraku svoga života. Pogrešno! Misliš da ćeš sebe poštedeti bola? Hoćeš, ali samo na kratko. Bol koji ostaje nakon tvog odlaska se multiplicira. Naravno da ti više nećeš biti u stanju da isti osetiš ali svakako ne trebaš biti toliko sebičan da taj isti bol naneseš drugima. Naročito zbog toga što ti isti poznaješ. Znaš koliko okrutan može biti.
U pravu sam. Naravno da sam u pravu. Drago mi je što to i sam uviđaš. Za početak izvadi jedan mladar ove lipe, evo baš taj na kojem upravo stojiš. Znaš, drvo ispod drveta ne može rasti, prosto nema šanse, ali ti ga možeš posaditi negde gde će isto imati šansu. Isto tako i ti možda trebaš potražiti neko novo žito u kojem bi lovio. A što se mlade lipe tiče… Ko zna? Možda jednog dana i izdominira nekom drugom šumom. I ko zna? Možda i ti budeš tu da dočekaš i taj hlad.

Vučiću, izvini

predragpopovic

vucic-i-zoranaZnaš da te ne ignorišem, ali danas nisam stigao da ti pišem. Ceo dan sam potrošio na sastanke sa raznim naprednjacima, koji o tebi misle isto što i ja.

Moram da ti se požalim, najviše su me nervirali ovi Zoranini. Uplašio si ih načinom na koji si se razišao s kumom Nikolom, pa su brže-bolje počeli da pripremaju izlaznu strategiju. U panici im je, zamisli, pala na pamet ideja da na predsednički izborima ne podrže tebe nego Vuka Jeremića. Čuj, Zorana Mihajlović i Vuk Jeremić, MI6 i KGB. Ne ide.

Predstavnici druge naprednjačke frakcije, kojima je dozlogrdilo da trpe tvoju samovolju i slušaju lažna obećanja, nadaju se u Tomu Nikolića. Ako uz predsedničke raspišeš i vanredne parlamentarne izbore, oni će osnovati stranku i pokušati da SNS-u nanesu dovoljno štete da padneš s vlasti.

Naivci. Dva sata sam im objašnjavao da tebi ne pada na pamet da mirno i bez…

View original post 235 more words

HLEB SA SEDAM KORA

Moj deda, Milan, na svet je došao nekako neplanirano. Njegov stariji brat je već imao svoju decu i njegovim rođenjem ionako i Bogu teška sirotinja je se trebala dodatno deliti. Tako da njegovo rođenje nije bilo dočekano nekim velikim slavljem i neizrecivom srećom. Pogotovo zbog toga što su i njegovi roditelji bili već u poodmaklim godinama pa će i on sam uskoro biti prepušten sam sebi. U seoskoj kući blatnjari koju su još početkom prošlog veka sagradili, deda je živeo sa svojom majkom Rosom. Njegov otac Ljubo je preminuo u njegovim dečačkim godinama, a njegov stariji brat Spasoje se oženio i odelio, sagradivši sebi drugu kuću od cigle i maltera. Deda je odrastao sa majkom. Nije tu bilo ni očinske figure, ni starijeg brata uz koje bi njegovo odrastanje prošlo nekako lakše i lepše. Bile su to godine gladi i beznađa kada bi on sa majkom Rosom ceo dan išao pešice od Vinjišta do Korićana gde bi ceo dan kopali za dva kilograma projinog brašna. Muke su to bile. I kako mi je pričao, jela je se proja. Ponekad, ali samo ponekad, za neki praznik ili ako bi kojim slučajem bio bolestan, dobio bi i malo pekmeza koji mu je bio slađi od svih čokolada ovog sveta. Hleb, kao hleb bi se zaista retko našao na trpezi. Bar u tim ranim godinama.

Jednom prilikom u mlekaru, koji je se već uveliko raspadao jer ga nije imao ko popraviti, deda je našao parče hleba. Bilo je zapalo iza nekog glinenog lonca pa ga niko nije video danima. Bio je tvrd poput kakvog kamena a ivice su mu bile obojene sivom plesni. Bio je besan. Bacio ga je na zemlju, pa ga je nakon toga u svom onom afektu i besu izgazio bosim stopalima. Hleb je se raspao na sitne komadiće a on je kleknuo na kolena i zajecao. Nije osećao bol u stopalima i nije čak ni primećivao da krvari pošto je se u svom tom besu i naboo na neki ekser koji je virio iz poda. Plakao je zato što je se tog trenutka nešto u njemu slomilo, nešto što se više nikad neće sastaviti.

Deda je pojeo to parče izmrvljenog hleba i više nikada za ostatak svoga života nije okusio proju. Čak ni onda kada ničega drugog nije ni bilo. Gladovao bi, ali proju ne. Više nikada nije zaplakao. Čak ni kada mu je majka Rosa umrla. Više nikada nije klečao.Čak ni pred Nemcima, čak ni pred Bogom. Deda je postao kuvar. Zapravo bio je jedan od prvih profesionalnih kuvara u Kragujevcu i to što je radio, radio je zaista dobro. Deda se oženio i svaki dan bi na trpezi mirisao svež bakin hleb koji smo ja i moja sestra prosto obožavali. Uistinu, plašio je se gladi, pa je uvek na stanju imao bar petsto kilograma brašna, čak i u onim godinama inflacije kad je se do istog teško dolazilo.

Deda je umro, a brašno je ostalo. Dugo je stojalo u boksu na tavanu. Došla su nova vremena i hleb je se sve ređe mesio. Iskreno, nije se više ni imalo vremena za to. Jednoga dana smo to brašno sneli i bacili. Rok mu je već odavno bio istekao, a i ucrvljalo je se od stajanja.

Svaki put kad se nađem pred policama supermarketa sa brašnom ja se setim njega. Ovaj put sam ga se setio kući, u špajzu dok sam tražio neku potpuno nebitnu stvar. Naišao sam na parče buđavog hleba koje je tu negde zapalo i dok sam pomerao stvari pokušavajući naći to što mi treba nekako je isto odnekud palo na pod. Kleknuo sam i podigao ga gledajući taj neverovatan pejzaž ocrtan s plesni i pomislio na njega. Gotovo da sam video njegov lik ispod drveta lipe. Možda ne trebaš klečati ni pred okupatorima, ni pred sopstvenim vladarima, čak ni pred Bogom, ali pred parčetom odbačenog hleba uvek treba kleknuti.

Setite se toga svaki put kada vidite nekog starca ili staricu kako prebira po kontejneru tražeći neko odbačeno parče.

Kada šareni ćilim postane crni barjak

Čiča Radosav je uvek bio čovek od principa. Nije mnogo mario za mišljenja drugih ali je jako vodio računa da te iste nikada, ni na koji način, ni sa namerom, ni bez nje, ni sa čim ne povredi. Voleo je svakome da pomogne, i činio je to. Barem dok je imao snage i volje. Vreme definitivno nije bilo blagonaklono prema njemu, pa je tako kroz dva poslednja rata izgubio i oba sina, a nedugo nakon toga i suprugu. Sa druge strane čiča Radosav je bio borac. Sahranio je sinove i suprugu i obezbedio sebi parcelu između njih, znajući da ako on to ne uradi za života neće imati ko to uraditi nakon njegovog kraja. Čiča Radosav se nije plašio kraja. Čak šta više kao da mu je prkosio. Nije posećivao lekare, i kada bi se razboleo lečio bi se travama koje je sam strpljivo sakupljao obroncima Bajčetine i Adžinih livada. Silazio bi do Grošnice samo kada bi trebao podići penziju. Tada bi i platio račune koje ima i svratio do obližnjeg dućana gde bi pokupovao namirnice do sledeće penzije. Ne bi ostavio ni dinara kod sebe. Govorio bi: „Šta će mi novac gore, kad ga niti imam gde potrošiti, niti gde čuvati? Ostario sam ja. Mogao bih i zaboraviti da ga imam pa da ga pojedu miševi ili inflacija. Ne treba meni to.“
Čiča Radosav je danas dobio i neku čast. Nije se nadao, pa je bio jako raspoložen. Zapravo država mu je dala 5000 dinara na kontu penzije, da lakše proslavi praznike i slave koje ima. Nisu računali da sem Džekija i Džonija dva vojvođanska pulina on nema s kim proslavljati. Zato je rešio da i njih počasti. Uzeo je celo crevo stišnjenje glave i čak pola kilograma kavurme. Ljubazna prodavačica koja bi sat mogla naviti po njemu je ovaj put bila iznenađena ovim novim artiklima koji do sada nisu bili deo njegove potrošačke korpe, ne znajući za čast a znajući iznos koji uvek ostavi u njenom pazaru pa ga je onako pažljivo upitala da li želi i cigarete. „Naravno, dete moje. Kao i uvek. Jedan boks.“ Prodavačica je krenula da sakuplja paklice ispod i poviše kase, ne bi li sakupila 10 paklica niške drine ćilimare. Čiča Radosav je drinu pušio ceo život.
„Imam samo četiri paklice ove drine. Moraćemo da dodamo šest ove nove.“-rekla je prodavačica
„Ali meni treba niška a ne sarajevska ili neka druga drina.“- zbunjeno je rekao Radosav
„Pa ovo i jeste niška drina, samo su joj promenili paklicu…“
Čiča Radosav je uzeo jednu paklicu nove drine u svoje žuljave ruke i gledao je hipnotisano. Nije konstatovao red iza njega i prodavačicu koja mu je objašnjavala da je to ustvari ista drina, samo su joj paklicu promenili. Neka žena iz pozadine reda je dobacivala da bi trebali požuriti ili obezbediti još jednu kasu ako sa svakim starcem u ozbiljnoj demenciji planiraju ovoliko vremena trošiti. Njenog vremena, naglasila je.
Čiča Radosav je samo pao na kolena i zajecao. Onu paklicu nove drine je izgužvao do neprepoznavanja i nastavio je da jeca. Ljudi su bili ukipljeni. U prodavnici je se čuo samo njegov jecaj i zujanje klime iznad njih. Čiča Radosav to prosto nije mogao pojmiti. Razumeo je i da best postane LM, i klasik da postane česterfild. Razumeo je on i da Zastava postane Fiat, i Beograđanka Kineska prodavnica. Razumeo je sve, ali da poslednje parče ćilima kojeg više nema na svadbama i ispraćajima, u devojačim mirazima, pa ni u domaćim patentima sa kutije cigara koje su smrdele na buđ jer ih niko nije kupovao sem njega i još nekolicine njih koji su odbijali da popuste čak i po cenu sopstvene štete, nije razumeo da to parče ćilima, simbola radosti i sreće neko zameni simbolom crnog barjaka.
Čovek koji nije zaplakao javno ni kada je izgubio sve što je imao, ovaj put je zaplakao zbog paklice svojih cigareta. Da li ga je vreme pregazilo? Da li više niko ne računa na njega?
Džeki i Džoni su strpljivo čekali svoga gazdu ali on nije dolazio. Mrak je se već počeo spuštati a ovce nije imao ko zatvoriti. Crkvena zvona su odzvanjala iz neke daljine a ja sam gledao one četiri paklice stare drine pored kase, ne bi li i neko kupio nekome za slavu ili kako god, samo da se nekome proda.

KAKO JE VREDAN MRAV DOBIO OTKAZ?

Jednom davno, živeo je srećan i vredan Mrav, koji je svakog dana dolazio prvi na posao. Bio je vredan. Veseo. Jednostavno, bio je srećan dok je radio. Pevušio je vesele pesmice, a rezultati njegovog rada su bili odlični.

 Slušajući pesmu Mrava, gospodin Stršljen, direktor firme, zaključio je da se mrav previše zabavlja a premalo radi, jer nema pravo usmerenje i šefa koji bi ga kontrolisao.

Zato je zaposlio Bubamaru koja je imala veliko iskustvo sa upravljanjem. Prva briga Bubamare bila je da organizuje evidenciju dolazaka i odlazaka mrava na posao (odnosno sa posla). U tu svrhu, uspostavila je sistem prijemnih i odlaznih dokumenata. Sa vremenom, broj dokumenata se povećavao i zbog povećanog volumena posla oko papira morali su zaposliti  nekog ko bi pripremao papire i izveštaje.

Zaposlili su Pauka koji je odmah uspostavio sistem arhiviranja i postao je odgovoran i za preuzimanje telefonskih poziva.  A mrav? Mrav je i dalje radio kao i pre.  Izveštaji koje je dostavljala Bubamara su bili izvanredni. Direktor Stršljen je bio oduševljen izveštajima koje je dobio od Bubamare i uskoro je počeo zahtevati: uporedne studije sa grafikonima, analize trendova razvoja, itd.

Da bi se zadovoljio direktorov zahtev, bilo je nužno da se zaposli Hrčak koji bi bio direktna pomoć direktoru. Njemu su odmah kupili nov računar sa printerom. Srećni i vredni mrav je i dalje radio kao i pre. Jedino se požalio da bi mu bilo lakše ako bi imao neki računar. Nisu mu odobrili. Ovo je bilo prvi put da se Mrav na nešto požalio i direktor Stršljen je odmah shvatio da je potrebno najhitrije reagovati.

Kreirao je novo radno mesto šefa službe koji bi nadzirao srećnog i vrednog mrava. Na novo radno mesto je zaposlio Cvrčka. On je odmah po svom dolasku zamenio celokupni nameštaj u svom uredu  i na zahtev  dobio ergonomski oblikovanu stolicu i novi računar sa ravnim, LCD ekranom. Broj računara je narastao i moralo se kupiti i instalirati i mrežni server. Novi šef službe je shvatio da hitno treba pomoćnika (koji je usput bio njegov pomoćnik u prethodnoj firmi). I tako je zaposlio Stenicu. U isto vreme Mrav je postajao sve manje srećan i sve manje produktivan. Opet je tražio računar. Opet mu nisu odobrili.

Situacija sa Mravom, zabrinula je Cvrčka i on je zaključio da mora naručiti studiju o zadovoljstvu zaposlenih u firmi. Upoznao je sa tim direktora Stršljena koji je shvatio Cvrčkovo objašnjenje i odobrio angažovanje agencije za te potrebe. Skupa studija je napravljena  i Cvrčak je počeo primenjivati  predložene motivacione metode. Svuda je obesio  motivacione plakate.  Vodio je Bubamaru, Pauka, Hrčka i Stenicu na motivacione treninge u poznata letovališta itd… Mrav je i dalje, ali nevoljno, radio. Čitao je motivacione poruke na plakatima i nikako nije mogao naći nadređene kad su mu trebali. Jednostavno, ili nisu bili tu ili nisu imali vremena za njega. I tako je vreme teklo. Direktor Stršljen  je i dalje dobivao redovno svoje perfektne izveštaje ali su oni počeli pokazivati  da firma nije više tako rentabilna kao pre. To ga je duboko zabrinulo i morao je reagovati. Unajmio je najelitnijeg konsultanta, gospođu Sovu.

Sovin zadatak je bio izvršiti potpunu analizu organizacije i poslovanja firme i predložiti rešenja da bi firma poslovala rentabilno. Nakon tri meseca, Gospođa Sova je direktoru predala sljedeći izvještaj: “U firmi je previše zaposlenih!”. Direktor Stršljen  je oduševljeno prihvatio stručnu analizu i odmah otpustio:  MRAVA.

POUKA 1:

  • Nikada nemoj biti sretan i vredan mrav.
  • Mnogo se više isplati da si nesposoban i da ne radiš ništa.
  • Nesposobnima ne trebaju nadzornici.
  • Ako si uprkos svemu produktivan, nikad ne pokazuj da si veseo kada radiš, jer za to nema opravdanja.
  • Ako, ipak, na svaki način želiš da si mrav, osnuj svoju firmu i tako nećeš morati raditi za Stršljena, Bubamaru, Pauka, Hrčka, Cvrčka, Stenicu i Sovu. Ali tada nećeš moći raditi ni kao Mrav. Jer da bi održao firmu moraš se družiti  sa stršljenovima, bubamarama, paucima, hrčcima, cvrčcima, stjenicama i sovama.

POUKA 2:

  • Nažalost, cijela priča je utemeljena na naučnim istraživanjima koja kažu da većina ljudi teži ka parazitskom životu.