Dečja nedelja i dečja suza

Početkom oktobra, sada već prošle godine, u osnovnoj školi “Natalija Nana Nedeljković” u Grošnici je organizovana priredba u vidu takmičenja sa naslovom “Dečja nedelja –  tradicija naših baka”. Deca od prvog do osmog razreda su  oblačila kecelje, glumila kuvare i kuvarice, donosila u školu turšiju, kolače i sve ono što bi njihove bake spremale. Ideja na prvi pogled debilna, ali onda kada dođete u te učionice i vidite decu  kako glume odrasle odvojeni od kompjutera, raznih jutub blogera, igrica, raznih Mia, Kia i ostalih pojava srce vam jednostavno nekako bude puno. Naravno, bilo je potrebno odvojiti decu od svih tih pojava koje vrebaju 24 sata iz pozadine i trebao je zaista dobar razlog. U ovom vremenu krize i besparice škola im nije mogla obećati računare, laptopove ili parno grejanje koje im uistinu zaista i treba, ali im je obećala nešto što ih je zaista povuklo.

Odlazak u biskop. Uistinu to i nije neki trošak. Zapravo, ko od vas nije odveo dete u bioskop? Ali odlazak sa celim odeljenjem je već nešto što se pamti celog života. Tu se zapravo ne radi o filmu. Taj film mogu odgledati i kasnije, sami ili sa roditeljima. Radi se o društvu. Poput ekskurzije. Veneciju uvek možeš posetiti, ali samo jednom sa celim odeljenjem. I sad, dogovor je bio najbolja dva odeljenja od nižih i najbolja dva od viših razreda o trošku škole će ići u bioskop. Roditelji a i sama deca su se junački potrudili da to izgleda prvoklasno. Kuvarske kape, kecelje, kiseli krastavci, paradajz u flašicama, ne možete zamisliti koliko je to sve bilo ugodno ljudskom oku. I naravno, kao i posle svakog takmičenja, i ovog puta se proglase pobednici. Učitelji i nastavnici kažu roditeljima da je direktorka odredila vreme za tu bioskopsku projekciju ali tek kada se prolepša vreme. Valjda brinući o zdravlju dece. Prođe mesec, dva, tri…

Poslednji dan škole. Deca svakodnevno pitaju kada će doći taj dan. Sastanak odeljenskog veća. Jedna nastavnica pita šta da kaže roditeljima danas kada je na roditeljskom pitaju ono što njih njihova deca pitaju svakoga dana. Direktorka škole odgovori: “Škola nema novca za takav izlet”. Uporna nastavnica pita: “Ali zašto ste onda obećavali deci nešto što im ne možete ispuniti?”. Besramna direktorka osnovne škole Natalije Nane Nedeljković  odgovori: “Prenesite vašim učenicima da počnu da se navikavaju na činjenicu da im u životu sve stvari koje im se obećaju neće uvek i biti ispunjenje.”

E, sad. Ovo bi ostalo verovatno u zidovima te kancelarije da jedna nastavnica, vršilac dužnosti razrednog starešine dok je razredna na bolovanju nije to danas podelila sa roditeljima na roditeljskom sastanku. Žena planira da ide za Nemačku i ovde je samo dok dete prave razredne ne prođu boginje. Boli je nepravda i shvata da je upravo ovakav stav ono što nju ali i sve druge oko nje, pa čak i njene današnje učenike tera iz ove zemlje. Iz zemlje praznih obećanja, laži, obmana i prevara. Iz zemlje gde se zvezdanim nebom pokriva prokiso plafon a Klimtovim poljupcem oronula fasada. Gde deca izigravaju majstore, a majstori rade preko grane. Iz zemlje gde dete ili moraš slagati ili mu moraš priznati da je lagano. Iz zemlje gde još gore peći koje su i tebe grejale u toj hladnoj učionici sa tim trulim prozorima, starijim i od tebe. I ti si crtao svetog Savu na njima, kao uostalom i tvoje dete. Nema toga što se ne može obrisati, prebojiti i sa čim se ne možeš po ko zna koji put ponovo pohvaliti. Nema toga, sem ukaljanog obraza i dečje suze ničim zaslužene.

Putevi

35192690_1895887813778553_9185748655917760512_n

 

Nije da nam je baš sve jasno. Nije. I iskreno nije nam jasno mada i ne osećamo potrebu da nam objašnjavaju. A ni da objašnjavamo ikome. A da nas neko pita zašto smo takvi kakvi jesmo, ne bismo umeli da objasnimo. Ali generalno, mi nikada ništa ni ne objašnjavamo. Ni drugima, a ni sebi samima. Do drugih nam ionako nije, a sebi odgovaramo baš ovakvi kakvi jesmo. I šta tu ima da se objašnjava?

Znamo samo da se polako ali sigurno menjamo. Takoreći sazrevamo. Svako od nas gradi sopstveni plan i radi po njemu dok mu mogućnosti dozvoljavaju da se istog drži. Onog trenutka kada se istom planu prepreči kakva planina ili provalija nađe se i neki zaobilazni put za koji u početku mislimo da će nas dovesti do istog odredišta. Ali kao što obično biva sa svim zaobilaznicama koje iziskuju više vremena od planiranog, krajnje odredište bude gotovo uvek drugačije. Razumete već. Nekoga sretnete, nekoga pitate za pravac, s nekim prozborite o vremenu a s nekim nekako i započnete flertovanje. Tek onako usput. Da prekratite vreme i ubijete dosadu. Onda negde svratite, možda negde i prespavate, ali gotovo uvek na zacrtani cilj stižete sa nekim novim teretom. Tek onako pokupljenim usput, ponekad i nesvesno. Sad zamislite da se sve ovo ne događa. Ne možete. Zato što smo svi ovo već za života barem jednom preživeli. Zato vam to deluje tako poznato.

Dobar je osećaj osećati se posebnim, drugačijim. Osećati se kao osoba koja nekome nešto znači. Lepo je misliti lepo o sebi. Dok ste tu i dok vas svi ti ljudi koje srećete i sa kojima razgovarate onako usput tapšu po ramenu i podržavaju u vašem cilju. Naravno, dok ste tu, blizu. Do nove zaobilaznice. E, a onda novi susreti, novi neobavezni razgovori, nova flertovanja. Možda i neka potpuno nova zacrtana odredišta. Za stare će se naći izgovori. Ili se nema vremena ili ste u romingu. Tek ponekad kada vidite neku staru fotografiju koja se eto skrila u nekom folderu telefona pozvaćete. Ako je još uvek isti broj možda vam i odgovore na poziv. A možda samo stigne poruka: “Pozvaću te kasnije, ne mogu sada da se javim”. Zapravo, izgleda da su se ciljevi i na drugoj strani promenili. A ciljevi opravdavaju sredstva. Sami ste se držali te parole, pa s toga nemate pravo da se sada ljutite.

Novo buđenje u novom krevetu. Novi krevet, novi grad, nova država. Stara melodija alarma budi i neka stara, gotovo izgubljena sećanja. Dok se u kihinji čeka da provri voda za kafu gledate neke stare fotografije iz nekom zagubljenog foldera. Niste otišli da operete zube. Kasnije ćete, iako znate da ćete kasniti. Razmišljate da pritisnete send. Poslednji put kada ste pritisnuli nije dobro ispalo. Da li će odgovoriti? Ima li svrhe, uopšte? Da li je sada pravo vreme? Koliko je sati tamo sad? Razmišljanje prekida protivpožarni alarm. Zaboravili ste lonče na ringli. Istrčavate napolje kao i celi sprat pod pljuskom ugrađenih prskalica i shvatate da ste prvi put izašli iz kuće a da niste oprali zube. U svom tom metežu nekako slučajno ste pritisnuli “send”, a dobili ste odgovor kojem ste se i nadali. Novi komšija vam govori nešto dok ga vi i ne čujete. Samo mu se osmehujete.

NA PROMAJI HRAM

Učili su nas da se drvo na drvo oslanja, a čovek na čoveka. Da su prijatelji najveće bogatsvo koje se može steći u životu. Da je prijateljstvo poput jake građevine, na čvrstim temeljima izgrađeno punom ciglom, armirano jakim vezama koje ne dozvoljavaju da se isto poruši pri i najjačim udarima. Nekada se ono gradilo polako, godinama, poput hrama, vodeći se računa o svakom uzidanom zrnu peska između cigli koje su slagane polako, uvek ispravno, postojano i uvek vodeći računa da celi hram može izdržati sopstvenu težinu uprkos svim spoljnim efektima, vetrovima, radoznalim turistima koji bi da zađu u svaki kut opipavajući i proveravajući njegovu postojanost i veličanstvenost. Nažalost, iako se godine utroše u gradnju, ako se vremenom ne održava i obnavlja i pored sve te armature jednog dana se  neminovno ruši na očigled svih radoznalih turista.

Vrata hrama moraju uvek biti otvorena. Sloboda je osnovna ideja njegovog postojanja i opstajanja. Vetrove koji duvaju koristimo da provetrimo sav taj zaostao vonj prolaznika, putnika namernika. Svakodnevno provetravanje je veoma bitno. Ako ga izuzmemo može i nama samima pripasti muka. Naravno možda je i drugima muka od našeg vonja, našeg mirisa. Samo što mi sopstveni vonj nikada ne osećamo. Dakle, obavezno provetravanje. Otvorimo prozore i vrata i pustimo vetrove da odrade svoje. Za to vreme možemo diskutovati o posve nebitnim stvarima. A možemo i odigrati partiju karata, odgledati film ili raditi bilo šta drugo. Apsolutno je nebitno. Sve dok je on na zdravim nogama. Dok su osnove čvrste i nepoljuljane silom većom od njega samog. Sve dok se iskrenost i poverenje smatraju alfom i omegom.

Međutim…

Prvo se, obično, rađa sumnja. Sumnja sa sobom vuče teret  preispitivanje. Gde si pogrešio? Nakon preispitivanja sledi  samoposmatranje. Pa posmatranje, posmatranje druge strane. Onda rezimiranje, pa konačna rekapitulacija. Nakon toga bi trebalo da usledi odluka. Da li želimo i dalje biti noseći stub tog hrama ili ćemo ovaj put pustiti vetrove da u tom provetravanju i nas odnesu na neku drugu stranu, ostavljajući ruševinu za sobom.  Sve moramo staviti na papir. Jer jedino on trpi sve. Nakon toga proveravamo koliko smo trpeljivi u odnosu na papir. Još koliko vremena će cela utakmica trajati ili će  biti prekinuta odmah, i pre zvaničnog kraja.

Da je gotovo znaćemo onog trenutka kada počnemo da osećamo vonj na koji smo bili navikli kao na svoj. Vonj koji nismo osećali. Kada taj vonj počne da nam smeta. Kada se iskrenost zameni lažima a poverenje strahom. Kada se osoba koju pozivate u pola noći da laže za vas da bi vam dala alibi ne javlja  na telefon. Ne zato što spava. Dostupna je na mesendžeru. Nego zato što joj je tog trenutka taj čet preči od vas. E, tad je kraj. Tada se “zauvek” prekrečava u “gotovo”. Taj poziv mora biti poslednji. Jer ako obavite i sledeći, uvek će postojati sumnja, a sumnja će vas uvek vraćati ponovo u začarani krug.

Tišina

Tišina. Tišina i vreme. Odavno sam izbacio zidni sat iz sobe.  Iz više razloga. Prvi je bio osećaj nelagodnosti koji mi se stvarao u telu prilikom svakog  zvuka pomeranja sekundare, a drugi to što je često zastajao. Čak i sa novim baterijama. Mislim da je hladnoća zida na kojem je bio okačen jednostavno u ovim hladnim depresivnim mesecima mnogo brže izvlačila tu  pokretačku snagu iz njega. Ionako je sada doba  pametnih telefona. Neke stvari su postale prevaziđene. Definitivno više nije potreban.

Za njim je ostala rupa u zidu. Kao svedočanstvo da je tu nekada stajao on. Naravno mogao bih istu i popuniti, ali ofarbati zid istom tom nijansom žute, teško. Mogao bih prekrečiti celu površinu nekom novom žutom ili nekom drugom bojom, ali za ovu sam se nekako vezao. Neka je. Podseća me na vreme kada smo umeli da pogledamo u njega i ćuteći nastavimo da razgovaramo.

Vremenom smo shvatali da je vremena sve manje. Sada i kada se sastanemo opet vreme provodimo većim delom u tišini, samo što smo sad zaokupljeni nekim drugim spravama koje pokazuju tačno vreme. Lupkajući po njihovim ekranima, kuckajući poruke i gledajući slike nekog novootvorenog sveta i novih vidika kao da smo iskoračili iz prošlosti. Kao da smo je prerasli. Kao da smo zakoračili u neku novu virtuelnu budućnost. Tišina više i ne prija. Sada ubija poput eksera koji svakim novim zakucavanjem ostavlja novu rupu u zidu koju je nemoguće ikada više popuniti. Vremena je sve manje, a ožiljaka sve više.

Kuler računara se sve glasnije čuje. Godine su iza njega. Njegovo zujanje podseća na zvuk sekundare. Možda bi i njega trebalo da zamenim. A možda i ne. Možda će biti dovoljno samo ga skinuti i očistiti sve te naslage prašine koja  se nakupila među propelerima. Verovatno on još ima vremena. Ne preterano mnogo, ali svakako dovoljno. Samo treba poraditi na njemu. A kada završim sa njim, možda bi trebalo samo da pustim poruku: ,,Kako si?”.

Iz daljine se čuju crkvena zvona. Jer ipak, vreme uvek nadjača tišinu.

Zašto hijene ne crkavaju od gladi?

Ovaj tamni vilajet je jutros postao jos tamniji. Još jedan čovek  napustio je ovaj svet voljom nekih drugih nama nepoznatih ljudi. Iskreno, politika je nešto čemu svi mi nismo dovoljno dorasli. Zato neću pričati ništa o politici. Bar ne danas. Danas je dan kada bi trebalo da se upitamo: „A šta da su našeg oca, brata ili druga tako ubili na ulici?“

Juče mi je bio zaista lep dan. Zato me ovakvo buđenje dočekuje poput hladnog tuša. Novinar jutarnjeg programa prelazi i u večernji. Govori se samo o tome. Gosti su u najmanju ruku iritirajući. Moraću da popijem tabletu za pritisak. Menjam kanal, ali situacija ništa bolja. Svuda isto. Patetika, osuđivanje, pretpostavke, izjave, suze… A njega nema.

Kao da se zaboravilo sve pre toga i kao da je sada sve drugačije. Kao šansa za novi početak. Čiji početak. On je čovek stigao do kraja. Ali kao što je na svakom kraju je početak novog početka, tako je i sad početak nečega što se može nazvati početkom kraja. Tužan kraj ako mene pitate. Jer svi ti govori, sve te osude iz zemlje i sveta neće promeniti činjenicu da je četvoro dece ostalo bez oca. Žalosno je iskreno, ali kada novinari dovedu gosta koji je juče tog istog čoveka nazivao kriminalcem a sada izjavljuje saučešće njegovoj porodici, onda više nije žalosno. Onda je samo iritirajuće.

I zato neću da govorim o njemu. O njemu će reč reći istorija. Voleo bih samo da njegov krvnik ne bude neko njegovog roda, jer je bar nama kroz istoriju to prilično česta pojava. Ali ću reći nešto o tebi. Tebi koji čitaš ove redove i pitaš se zašto ti se obraćam. Vidiš, dok si izašo na net za vreme reklama, dok se reklamira deterdžent koji otklanja i najteže fleke (čak i od krvi sa ovakvim novinarima), zapitaj se šta bi ti ljudi sutra rekli o tebi da se nađeš u sličnoj situaciji. Jer to nisu ljudi. To su hijene. A jedan moj prijatelj, reče jednom, da hijene nikad ne umiru od gladi. Za njih uvek ima dovoljno hrane. Zato što kaže on  strvina uvek ima strvinu, lava ili antilope.  Svejedno joj je nahranila se  lešom lavice koja je izdahla u borbi za svoje mlade.
Hijene ne vode borbe, one se hrane na njima i nakon njih. One krv ne prosipaju, osim između sebe kada se kolju zbog ostataka hrane. I proporcionalno težini situacije njihov čopor raste. I naposletku jedino one postaju gospodari savana i područja na kojima su prisutne. U tome im pomaže njihova izuzetna adaptivnost situaciji, fantastičan njuh za opasnost, beskrupuloznost koja će i lava ili leoparda uspeti oterati od plena za koji je i krvario. Zato se prostranstvima kojima su one gospodari čuje samo njihovo zlosutno zavijanje, kojim su utišale i riku lavova. Što je veći haos i teža vremena njihovi čopori su brojniji.

 

Nove godine

Povezao sam nekoliko dana radno. Od svitanja do sumraka. Trebalo bi da sam umoran. Da padnem u krevet i odspavam veci deo sledeceg dana koji je, eto čuda, bez obaveza. Međutim, neke stvari se nikad neće promeniti. Velika šolja kafe sa mlekom, kevin burek i računar. Nikad se ne prijavljujem na inkognito. Volim da kada uključim pretraživače vidim predloge koji mi odgovaraju. Posle celodnevnog rada na veseljima na kojima radim zaista ne bih voleo kada bih došao u svoju oazu 4×4 da me zatekne predlog Sinana Sakića ili Šekija Turkovića. Naročito zato što sam njihovom stvaralaštvu već bio osuđen ceo dan. Moloko. Odavno ga nisam slušao. Poznati osećaj. E, to je stvar koja budi neka stara sećanja. Sećanja. Čudna stvar. Umeju da podignu ali i da ukopaju. Zavisi od trenutnog stanja. To vam je poput alkohola kod dijabetesa. Prvo te naglo podigne, a onda te spusti do granice da ne znas da li ćeš dočekati sledeću čašicu. A ti svakako želiš sledeću.

Nekako uvek prirodno stremimo dalje. Stremeći planiramo. Planiranjem očekujemo. Očekivanjem dočekujemo. I tako dan za danom, godina za godinom. Glas Rosin Marfi prekida zvuk mesindžera.

-Gde ćeš za Novu?

Mislim šta da odgovorim. Pesma koju slušam u pozadini me upravo asocira na doček 2004. Tada sam imao 14 godina manje, ona je imala dva deteta manje i što je najbitnije 2018. se činila tako dalekom. Dok se dopisujemo, sa njenog kompa sada verovatno udara Ceca ili Karleuša, a tada smo uz glas Rosin Marfi, pa recimo tu Novu godinu dočekali kao da nam je poslednja. Upravo sam se vratio iz vojske i mislio sam da sam nepobediv. Ona je bila tu sve vreme i mislio sam da će i ostati. Šta ti je mladost?

Međutim, to vam je poput evolucije. Ja sam voleo tvrđi zvuk, ali sam zbog nje zavoleo i Moloko. Biće da sam ja nju više voleo, zato što ona recimo nikada nije zavolela Sistem. Možda je to  i glupo razmišljanje, ali u ovom trenutku mi nekako odzvanja glavom. A generalno ne znam ni što me to pita. Ona će sigurno otići negde sa svojim mužem i uživati u Sinanovim i Šekijevim hitovima. Mislim, šta ja ima tu da se ljutim. Njega je ipak volela toliko da zavoli i Sinana. Problem je verovatno u tome što  u tom procesu njene evolucije je zaboravila na ono što je nekad ona volela. Volela zbog sebe. Zaboravila na stvari koje su nju činile njom. Inteligentnom, lepom, drugačijom… A sada je poput svih drugih. Javi se, retko, sa uvek nekim glupim pitanjem. Mislim, gde ćeš za doček?! Pitaš li se gde sam svo ovo vreme? Što je najgore, i nije jedina. Mnogo ih je. Takozvanih prijatelja, poznanika, kolega, partnera… Šta sada očekujete? Da vam odgovorim, ili možda sa vama dočekam taj dan. Video sam odgovor jednog pametnog prijatelja na ovo pitanje koji bi sada zaista rado iskoristio. Ali sve se nekako suzdržavam. Onako ograđen u svojoj oazi. Mislim, definitivno sam u godinama kada doček Nove više i ne izaziva neku euforiju. A naročito ne podstiče da ga slavim sa vama koji ste celu prethodnu bili manje-više nedostupni. A za vas ostale, dokone, koje nisam ni tražio, ni zvao, a koji ste se eto sad setili mene, mislim, šta reći sem zaobiđite me. Da ste mi trebali kao društvo budite sigurni da bi vam se javio. S toga ću parafrazirati Ninu kada su je jednom ovo isto pitali.

-Za Novu godinu ću zagrliti ljude koje volim.

-Ali gde?

-Ali zar je bitno gde?

Više nije dostupna.  Vidim da je pročitala. Moloko je završio svoju sesiju. Očekujem da pretraživač sam pusti neku srodnu stvar. Umesto toga čujem glas Ace Lukasa. Klikćem na prozor Jutjuba. Lukasova reklama na Stingovog Engleza u Njujorku. 4,3,2,1 – preskoči reklamu.

Pitanje je koliko njih je preskočilo a koliko se ipak odlučilo da je odgleda i da kupi proizvod. Pa, srećna Nova godina, dragi ljudi. I kupujte ono što volite, a ne ono što vam podvaljuju na rafovima ispred stvari koje želite u životu.

Poruka u boci

Promenio si se! Definitivno nisi onaj isti. Šta se dešava sa tobom? Pogledaj kako si se zapustio! Ovo nikako ne liči na tebe.

Odgovorio bih, ali nema svrhe. Moj sopstveni rat je već odavno počeo, i već nekoliko bitaka je izgubljeno. Prvi čin koji se oglasio prologom  je predstavljen upravo zapuštanjem fizičkog izgleda i gubitkom interesovanja za sopstvenim potrebama. Prva žrtva, sopstveni ego. A kasnije, kasnije je protivniku već mnogo lakše. Poput kule od karata sprat po sprat je se urušavao na predhodni da bi sopstvenom težinom stigli do ovoga danas: temelja. Kažu, temelji su čvrsti, kreni da zidaš iz početka. Ne shvataju da nema više vremena za podizanje bilo čega, ponajmanje kula. Gotovo je s tim. Otkucaj još ovih par redova pa na spavanje. Znaš da se nećeš probuditi, ali i zašto bi se budio. Čemu ustajati. Umoran si. Odmori. Vidiš da drhtiš, a i sem toga ne pamtiš kada ti je se ovako spavalo.

Samoubica u žitu

Ostao si sam. To i nije toliko loše. Mislim da preuviličavaš svoje patnje. Sve će to proći. Sa nekim stvarima se živi, ne mora uvek po difoltu da se odustane od života i odluči za takav potez.
Šta ti je? Valjda razumeš da je zima sama po sebi depresivno doba. Nije ti ovo prvi put da se šetaš šumom ne da bi uživao u istoj, već da bi našao odgovarajuće drvo na kojem ćeš završiti. Da. Ta lipa je zaista veličanstvena. Moram priznati da je neverovatno da tako dominira ovom šumom bagrema. Neverovatno je da uopšte je i nikla i opstala tu sve ove godine među tuđom vrstom. Podseća li te na nešto? Mene, da. Mene podseća na tebe, i mislim da je ona možda najbolje drvo na kojem možeš okončati svoje patnje. Zaista. Samo, znaš li šta bi bilo posle. Miloje bi je sigurno nakon toga posekao. A zaista bi bilo šteta da nje više nema. Kako bi sutra neko drugi našao sebi ovo isto drvo.
Pogledaj. Ovde je urezano neko ime. Milan. Teško se razaznaje jer je urezano jako davno dok je kora bila još savršeno glatka. Ali, tu je. Neki Milan je nekada davno našao za shodno da na ovoj kori ostavi slova svoga imena koristeći neki mali nožić ili sličan predmet. Ništa posebno. Osim ako taj isti Milan nije tu istu lipu i posadio u srcu ove bagremove šume. Šta misliš? Zašto bi to uradio? Razloga može biti hiljadu, a mi sada možemo samo nagađati. Ali ionako nemamo šta pametnije raditi. Recimo da je Milan bio sam. Samoća zaista ume da ubije. Da se razumemo, ti što ti kažu da to nije ništa su apsolutni idioti. To je itekako nešto, i to nešto veliko čim ti stojiš ovde i govoriš sa mnom, tvojim imaginarnim prijateljem. To obično biva onda kada izgubiš sve prijatelje.
Po odbrambenim mehanizmom ti si napravio mene. I mislim da nisam baš toliko loš ispao. Sakupio si deliće osobina svojih nekadašnjih prijatelja koje si imao, dodao ponešto od imaginarnih junaka svojih omiljenih pisaca, začinio malo filmom, malo stripom i evo me. Sad te podsećam na Tajlera, ali ti i dalje želiš biti Holden Kolfild. Samo što je Holden lovio decu u žitu spašavajući ih pada sa litice, a ne stajao nad liticom pripremajući se za skok.
Razumeš li me? Ja tebe razumem. Prag bola koji ti možeš izdržati je manji od onog koji bi ja mogao podneti. A i stalno dodavanje tereta na leđima neminovno dovodi do posrnuća. Kolena su ti dugo klecala ali se niko nije našao da ti skine deo tog tereta. Sada si ovde nošen mišlju o samoubitstvu kao poslednjem velikom koraku svoga života. Pogrešno! Misliš da ćeš sebe poštedeti bola? Hoćeš, ali samo na kratko. Bol koji ostaje nakon tvog odlaska se multiplicira. Naravno da ti više nećeš biti u stanju da isti osetiš ali svakako ne trebaš biti toliko sebičan da taj isti bol naneseš drugima. Naročito zbog toga što ti isti poznaješ. Znaš koliko okrutan može biti.
U pravu sam. Naravno da sam u pravu. Drago mi je što to i sam uviđaš. Za početak izvadi jedan mladar ove lipe, evo baš taj na kojem upravo stojiš. Znaš, drvo ispod drveta ne može rasti, prosto nema šanse, ali ti ga možeš posaditi negde gde će isto imati šansu. Isto tako i ti možda trebaš potražiti neko novo žito u kojem bi lovio. A što se mlade lipe tiče… Ko zna? Možda jednog dana i izdominira nekom drugom šumom. I ko zna? Možda i ti budeš tu da dočekaš i taj hlad.

Vučiću, izvini

predragpopovic

vucic-i-zoranaZnaš da te ne ignorišem, ali danas nisam stigao da ti pišem. Ceo dan sam potrošio na sastanke sa raznim naprednjacima, koji o tebi misle isto što i ja.

Moram da ti se požalim, najviše su me nervirali ovi Zoranini. Uplašio si ih načinom na koji si se razišao s kumom Nikolom, pa su brže-bolje počeli da pripremaju izlaznu strategiju. U panici im je, zamisli, pala na pamet ideja da na predsednički izborima ne podrže tebe nego Vuka Jeremića. Čuj, Zorana Mihajlović i Vuk Jeremić, MI6 i KGB. Ne ide.

Predstavnici druge naprednjačke frakcije, kojima je dozlogrdilo da trpe tvoju samovolju i slušaju lažna obećanja, nadaju se u Tomu Nikolića. Ako uz predsedničke raspišeš i vanredne parlamentarne izbore, oni će osnovati stranku i pokušati da SNS-u nanesu dovoljno štete da padneš s vlasti.

Naivci. Dva sata sam im objašnjavao da tebi ne pada na pamet da mirno i bez…

View original post 235 more words

HLEB SA SEDAM KORA

Moj deda, Milan, na svet je došao nekako neplanirano. Njegov stariji brat je već imao svoju decu i njegovim rođenjem ionako i Bogu teška sirotinja je se trebala dodatno deliti. Tako da njegovo rođenje nije bilo dočekano nekim velikim slavljem i neizrecivom srećom. Pogotovo zbog toga što su i njegovi roditelji bili već u poodmaklim godinama pa će i on sam uskoro biti prepušten sam sebi. U seoskoj kući blatnjari koju su još početkom prošlog veka sagradili, deda je živeo sa svojom majkom Rosom. Njegov otac Ljubo je preminuo u njegovim dečačkim godinama, a njegov stariji brat Spasoje se oženio i odelio, sagradivši sebi drugu kuću od cigle i maltera. Deda je odrastao sa majkom. Nije tu bilo ni očinske figure, ni starijeg brata uz koje bi njegovo odrastanje prošlo nekako lakše i lepše. Bile su to godine gladi i beznađa kada bi on sa majkom Rosom ceo dan išao pešice od Vinjišta do Korićana gde bi ceo dan kopali za dva kilograma projinog brašna. Muke su to bile. I kako mi je pričao, jela je se proja. Ponekad, ali samo ponekad, za neki praznik ili ako bi kojim slučajem bio bolestan, dobio bi i malo pekmeza koji mu je bio slađi od svih čokolada ovog sveta. Hleb, kao hleb bi se zaista retko našao na trpezi. Bar u tim ranim godinama.

Jednom prilikom u mlekaru, koji je se već uveliko raspadao jer ga nije imao ko popraviti, deda je našao parče hleba. Bilo je zapalo iza nekog glinenog lonca pa ga niko nije video danima. Bio je tvrd poput kakvog kamena a ivice su mu bile obojene sivom plesni. Bio je besan. Bacio ga je na zemlju, pa ga je nakon toga u svom onom afektu i besu izgazio bosim stopalima. Hleb je se raspao na sitne komadiće a on je kleknuo na kolena i zajecao. Nije osećao bol u stopalima i nije čak ni primećivao da krvari pošto je se u svom tom besu i naboo na neki ekser koji je virio iz poda. Plakao je zato što je se tog trenutka nešto u njemu slomilo, nešto što se više nikad neće sastaviti.

Deda je pojeo to parče izmrvljenog hleba i više nikada za ostatak svoga života nije okusio proju. Čak ni onda kada ničega drugog nije ni bilo. Gladovao bi, ali proju ne. Više nikada nije zaplakao. Čak ni kada mu je majka Rosa umrla. Više nikada nije klečao.Čak ni pred Nemcima, čak ni pred Bogom. Deda je postao kuvar. Zapravo bio je jedan od prvih profesionalnih kuvara u Kragujevcu i to što je radio, radio je zaista dobro. Deda se oženio i svaki dan bi na trpezi mirisao svež bakin hleb koji smo ja i moja sestra prosto obožavali. Uistinu, plašio je se gladi, pa je uvek na stanju imao bar petsto kilograma brašna, čak i u onim godinama inflacije kad je se do istog teško dolazilo.

Deda je umro, a brašno je ostalo. Dugo je stojalo u boksu na tavanu. Došla su nova vremena i hleb je se sve ređe mesio. Iskreno, nije se više ni imalo vremena za to. Jednoga dana smo to brašno sneli i bacili. Rok mu je već odavno bio istekao, a i ucrvljalo je se od stajanja.

Svaki put kad se nađem pred policama supermarketa sa brašnom ja se setim njega. Ovaj put sam ga se setio kući, u špajzu dok sam tražio neku potpuno nebitnu stvar. Naišao sam na parče buđavog hleba koje je tu negde zapalo i dok sam pomerao stvari pokušavajući naći to što mi treba nekako je isto odnekud palo na pod. Kleknuo sam i podigao ga gledajući taj neverovatan pejzaž ocrtan s plesni i pomislio na njega. Gotovo da sam video njegov lik ispod drveta lipe. Možda ne trebaš klečati ni pred okupatorima, ni pred sopstvenim vladarima, čak ni pred Bogom, ali pred parčetom odbačenog hleba uvek treba kleknuti.

Setite se toga svaki put kada vidite nekog starca ili staricu kako prebira po kontejneru tražeći neko odbačeno parče.