Putevi

35192690_1895887813778553_9185748655917760512_n

 

Nije da nam je baš sve jasno. Nije. I iskreno nije nam jasno mada i ne osećamo potrebu da nam objašnjavaju. A ni da objašnjavamo ikome. A da nas neko pita zašto smo takvi kakvi jesmo, ne bismo umeli da objasnimo. Ali generalno, mi nikada ništa ni ne objašnjavamo. Ni drugima, a ni sebi samima. Do drugih nam ionako nije, a sebi odgovaramo baš ovakvi kakvi jesmo. I šta tu ima da se objašnjava?

Znamo samo da se polako ali sigurno menjamo. Takoreći sazrevamo. Svako od nas gradi sopstveni plan i radi po njemu dok mu mogućnosti dozvoljavaju da se istog drži. Onog trenutka kada se istom planu prepreči kakva planina ili provalija nađe se i neki zaobilazni put za koji u početku mislimo da će nas dovesti do istog odredišta. Ali kao što obično biva sa svim zaobilaznicama koje iziskuju više vremena od planiranog, krajnje odredište bude gotovo uvek drugačije. Razumete već. Nekoga sretnete, nekoga pitate za pravac, s nekim prozborite o vremenu a s nekim nekako i započnete flertovanje. Tek onako usput. Da prekratite vreme i ubijete dosadu. Onda negde svratite, možda negde i prespavate, ali gotovo uvek na zacrtani cilj stižete sa nekim novim teretom. Tek onako pokupljenim usput, ponekad i nesvesno. Sad zamislite da se sve ovo ne događa. Ne možete. Zato što smo svi ovo već za života barem jednom preživeli. Zato vam to deluje tako poznato.

Dobar je osećaj osećati se posebnim, drugačijim. Osećati se kao osoba koja nekome nešto znači. Lepo je misliti lepo o sebi. Dok ste tu i dok vas svi ti ljudi koje srećete i sa kojima razgovarate onako usput tapšu po ramenu i podržavaju u vašem cilju. Naravno, dok ste tu, blizu. Do nove zaobilaznice. E, a onda novi susreti, novi neobavezni razgovori, nova flertovanja. Možda i neka potpuno nova zacrtana odredišta. Za stare će se naći izgovori. Ili se nema vremena ili ste u romingu. Tek ponekad kada vidite neku staru fotografiju koja se eto skrila u nekom folderu telefona pozvaćete. Ako je još uvek isti broj možda vam i odgovore na poziv. A možda samo stigne poruka: “Pozvaću te kasnije, ne mogu sada da se javim”. Zapravo, izgleda da su se ciljevi i na drugoj strani promenili. A ciljevi opravdavaju sredstva. Sami ste se držali te parole, pa s toga nemate pravo da se sada ljutite.

Novo buđenje u novom krevetu. Novi krevet, novi grad, nova država. Stara melodija alarma budi i neka stara, gotovo izgubljena sećanja. Dok se u kihinji čeka da provri voda za kafu gledate neke stare fotografije iz nekom zagubljenog foldera. Niste otišli da operete zube. Kasnije ćete, iako znate da ćete kasniti. Razmišljate da pritisnete send. Poslednji put kada ste pritisnuli nije dobro ispalo. Da li će odgovoriti? Ima li svrhe, uopšte? Da li je sada pravo vreme? Koliko je sati tamo sad? Razmišljanje prekida protivpožarni alarm. Zaboravili ste lonče na ringli. Istrčavate napolje kao i celi sprat pod pljuskom ugrađenih prskalica i shvatate da ste prvi put izašli iz kuće a da niste oprali zube. U svom tom metežu nekako slučajno ste pritisnuli “send”, a dobili ste odgovor kojem ste se i nadali. Novi komšija vam govori nešto dok ga vi i ne čujete. Samo mu se osmehujete.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s