NA PROMAJI HRAM

Učili su nas da se drvo na drvo oslanja, a čovek na čoveka. Da su prijatelji najveće bogatsvo koje se može steći u životu. Da je prijateljstvo poput jake građevine, na čvrstim temeljima izgrađeno punom ciglom, armirano jakim vezama koje ne dozvoljavaju da se isto poruši pri i najjačim udarima. Nekada se ono gradilo polako, godinama, poput hrama, vodeći se računa o svakom uzidanom zrnu peska između cigli koje su slagane polako, uvek ispravno, postojano i uvek vodeći računa da celi hram može izdržati sopstvenu težinu uprkos svim spoljnim efektima, vetrovima, radoznalim turistima koji bi da zađu u svaki kut opipavajući i proveravajući njegovu postojanost i veličanstvenost. Nažalost, iako se godine utroše u gradnju, ako se vremenom ne održava i obnavlja i pored sve te armature jednog dana se  neminovno ruši na očigled svih radoznalih turista.

Vrata hrama moraju uvek biti otvorena. Sloboda je osnovna ideja njegovog postojanja i opstajanja. Vetrove koji duvaju koristimo da provetrimo sav taj zaostao vonj prolaznika, putnika namernika. Svakodnevno provetravanje je veoma bitno. Ako ga izuzmemo može i nama samima pripasti muka. Naravno možda je i drugima muka od našeg vonja, našeg mirisa. Samo što mi sopstveni vonj nikada ne osećamo. Dakle, obavezno provetravanje. Otvorimo prozore i vrata i pustimo vetrove da odrade svoje. Za to vreme možemo diskutovati o posve nebitnim stvarima. A možemo i odigrati partiju karata, odgledati film ili raditi bilo šta drugo. Apsolutno je nebitno. Sve dok je on na zdravim nogama. Dok su osnove čvrste i nepoljuljane silom većom od njega samog. Sve dok se iskrenost i poverenje smatraju alfom i omegom.

Međutim…

Prvo se, obično, rađa sumnja. Sumnja sa sobom vuče teret  preispitivanje. Gde si pogrešio? Nakon preispitivanja sledi  samoposmatranje. Pa posmatranje, posmatranje druge strane. Onda rezimiranje, pa konačna rekapitulacija. Nakon toga bi trebalo da usledi odluka. Da li želimo i dalje biti noseći stub tog hrama ili ćemo ovaj put pustiti vetrove da u tom provetravanju i nas odnesu na neku drugu stranu, ostavljajući ruševinu za sobom.  Sve moramo staviti na papir. Jer jedino on trpi sve. Nakon toga proveravamo koliko smo trpeljivi u odnosu na papir. Još koliko vremena će cela utakmica trajati ili će  biti prekinuta odmah, i pre zvaničnog kraja.

Da je gotovo znaćemo onog trenutka kada počnemo da osećamo vonj na koji smo bili navikli kao na svoj. Vonj koji nismo osećali. Kada taj vonj počne da nam smeta. Kada se iskrenost zameni lažima a poverenje strahom. Kada se osoba koju pozivate u pola noći da laže za vas da bi vam dala alibi ne javlja  na telefon. Ne zato što spava. Dostupna je na mesendžeru. Nego zato što joj je tog trenutka taj čet preči od vas. E, tad je kraj. Tada se “zauvek” prekrečava u “gotovo”. Taj poziv mora biti poslednji. Jer ako obavite i sledeći, uvek će postojati sumnja, a sumnja će vas uvek vraćati ponovo u začarani krug.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s