Samoubica u žitu

Ostao si sam. To i nije toliko loše. Mislim da preuviličavaš svoje patnje. Sve će to proći. Sa nekim stvarima se živi, ne mora uvek po difoltu da se odustane od života i odluči za takav potez.
Šta ti je? Valjda razumeš da je zima sama po sebi depresivno doba. Nije ti ovo prvi put da se šetaš šumom ne da bi uživao u istoj, već da bi našao odgovarajuće drvo na kojem ćeš završiti. Da. Ta lipa je zaista veličanstvena. Moram priznati da je neverovatno da tako dominira ovom šumom bagrema. Neverovatno je da uopšte je i nikla i opstala tu sve ove godine među tuđom vrstom. Podseća li te na nešto? Mene, da. Mene podseća na tebe, i mislim da je ona možda najbolje drvo na kojem možeš okončati svoje patnje. Zaista. Samo, znaš li šta bi bilo posle. Miloje bi je sigurno nakon toga posekao. A zaista bi bilo šteta da nje više nema. Kako bi sutra neko drugi našao sebi ovo isto drvo.
Pogledaj. Ovde je urezano neko ime. Milan. Teško se razaznaje jer je urezano jako davno dok je kora bila još savršeno glatka. Ali, tu je. Neki Milan je nekada davno našao za shodno da na ovoj kori ostavi slova svoga imena koristeći neki mali nožić ili sličan predmet. Ništa posebno. Osim ako taj isti Milan nije tu istu lipu i posadio u srcu ove bagremove šume. Šta misliš? Zašto bi to uradio? Razloga može biti hiljadu, a mi sada možemo samo nagađati. Ali ionako nemamo šta pametnije raditi. Recimo da je Milan bio sam. Samoća zaista ume da ubije. Da se razumemo, ti što ti kažu da to nije ništa su apsolutni idioti. To je itekako nešto, i to nešto veliko čim ti stojiš ovde i govoriš sa mnom, tvojim imaginarnim prijateljem. To obično biva onda kada izgubiš sve prijatelje.
Po odbrambenim mehanizmom ti si napravio mene. I mislim da nisam baš toliko loš ispao. Sakupio si deliće osobina svojih nekadašnjih prijatelja koje si imao, dodao ponešto od imaginarnih junaka svojih omiljenih pisaca, začinio malo filmom, malo stripom i evo me. Sad te podsećam na Tajlera, ali ti i dalje želiš biti Holden Kolfild. Samo što je Holden lovio decu u žitu spašavajući ih pada sa litice, a ne stajao nad liticom pripremajući se za skok.
Razumeš li me? Ja tebe razumem. Prag bola koji ti možeš izdržati je manji od onog koji bi ja mogao podneti. A i stalno dodavanje tereta na leđima neminovno dovodi do posrnuća. Kolena su ti dugo klecala ali se niko nije našao da ti skine deo tog tereta. Sada si ovde nošen mišlju o samoubitstvu kao poslednjem velikom koraku svoga života. Pogrešno! Misliš da ćeš sebe poštedeti bola? Hoćeš, ali samo na kratko. Bol koji ostaje nakon tvog odlaska se multiplicira. Naravno da ti više nećeš biti u stanju da isti osetiš ali svakako ne trebaš biti toliko sebičan da taj isti bol naneseš drugima. Naročito zbog toga što ti isti poznaješ. Znaš koliko okrutan može biti.
U pravu sam. Naravno da sam u pravu. Drago mi je što to i sam uviđaš. Za početak izvadi jedan mladar ove lipe, evo baš taj na kojem upravo stojiš. Znaš, drvo ispod drveta ne može rasti, prosto nema šanse, ali ti ga možeš posaditi negde gde će isto imati šansu. Isto tako i ti možda trebaš potražiti neko novo žito u kojem bi lovio. A što se mlade lipe tiče… Ko zna? Možda jednog dana i izdominira nekom drugom šumom. I ko zna? Možda i ti budeš tu da dočekaš i taj hlad.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s