“Prvi put s ocem na jutrenje”

Ima nečeg u tom januaru. Za mene lično, to je najdepresivniji mesec, i, ako ga preguraš, velike su šanse da ćeš dočekati i sledeći. Poređaju se sva ta slavlja, upadne i po neki rođendan, kolektivne proslave sa firmom, sve te Nove godine, Božići, slave, pečenje, piće i zaista teško breme vremena koje te obično krajem meseca dotuče i spusti na zemlju stavljajući ti do znanja činjenicu da si još jednu godinu protraćio, a ništa nisi uradio. A godina ko godina. Trepneš i nema je više. Poput pokera, igraš po pravilima igre i očekuješ da će se sreća i tebi osmehnuti, ali sreća kao da se pretplatila na poziciju prekoputa tebe. Čekaj, da li i on poštuje pravila igre ili su tebi samo želje prevelike? Biće da, ako vođeni definicijom sreće kao usklađenosti želja i mogućnosti, ti ipak imaš suviše velika očekivanja, ma koliko se tebi činila malim. Ti nemaš dokaze prljave igre pozicije sa druge strane stola. Nemaš, ili se prosto plašiš da ih izneseš na sto? U karmu ne veruješ. Ona je ipak samo priča koju ti svome sinu govoriš pred spavanje. I sam si je nekada slušao, pa šta ti fali? A dete ko dete. Znaš i sam. Nekada si i ti bio dete koje je sa svojim ocem išlo na istu takvu priredbu na kakvu sad ideš sa svojim sinom. Otac bi bio ponosan da može da te vidi. A i da vidi, ti apsolutno nikakve koristi ne bi imao od toga. Poranio si na crkvenu priredbu u kojoj ti sin učestvuje. Stao si u prvi red da te on lepo vidi i da mu otkloniš strah svojim blaženim osmehom, iza kojeg se pak krije sva tuga ovoga sveta dok recituje stihove o prvom srpskom prosvetitelju a čiji si lik i ti nekada igrao u školskoj priredbi – pred sopstvenim ocem. Istorija… Stvarno čudna stvar. Kažu da se ponavlja a da je pišu pobednici. To nekako, kao misao u celini, deluje dosta kontradiktorno. Da li to znači da će oni koji su danas pobednici uvek odnositi pobedu u budućnosti? Znači li to ako se danas nalaziš na poraženoj strani, da ćeš na njoj i završiti u svakoj sledećoj bici i da prosto ni za tebe ni za tvoje dete nema nade? Prilično poražavajuće. Možda bi trebalo promeniti stranu, možda bi onda i imao mnogo bolje šanse i za tebe i za sve do kojih ti je stalo. Ali ti to jednostavno ne možeš. Prilično zastrašujuće, ali opet jedini izbor koji ti savest dozvoljava. Neko je kasnio. I priredba je kasnila jer nije moguće započeti bez njegovog prisustva. Ne govorimo o svešteniku već o Macoli. Macola – čovek koji je nekada sa tobom išao u školu. Išao, dok ga nisu izbacili jer je ponavljao dva puta te su mu roditelji nekako završili da završi istu sa boljim ocenam od tebe. Vanredno, ali ipak zakonito. Kasnije si sa njim igrao basket, par puta ste i izašli u grad dok nisi uvideo da često pravi haos izazivajući tuču i time lečeći sopstvene frustracije. Kasnije si i sam bio žrtva jedne takve, kada ste se opet sreli ali ovaj put za različitim stolovima. Bio je ljut što ga izbegavaš i što misliš da si bolji od njega. I dan danas imaš ožiljak na plećki od polomljene flaše koji ti je podario kao svedočanstvo vašeg druženja. Mogao si se braniti ali nisi. Znao si da, i ako bi možda odneo pobedu u toj bici, izgubio bi rat koji bi sigurno otpočeo, a završio se sa mnogo gorim posledicama. Po tebe, naravno. Tako da danas ti nosiš ožiljak, a on tetovažu “Oče naš” dok čekate da se i ovo završi. Mučno vam je to čekanje. Tebi je mučno zato što čekaš sa njim, a njemu zato što ima još sto obaveza danas. Ipak je on čovek privatnik koji je na školske priredbe odlazio samo da bi dilovao ili eventualno pretukao nekoga ko mu je bio na crnoj listi. Danas je taj isti čovek u crkvenom ali i školskom odboru škole koju tvoje dete pohađa redovno i doživljava upravo ono što si i ti doživljavao svojevremeno. I ćuti, kao što si i ti ćutao priklanjajući se jačim da ne bi dospeo na listu. Samo nisi siguran da li je tvoj otac znao kao što ti sada znaš i ćutiš, ćutiš a vrisnuo bi i prekinuo svu tu paradu makar te prozvali i ludim, makar te i uhapsili zbog ometanja javnog reda i mira, ali ti ipak mirno stojiš i čekaš da prođe. Stojiš pored njega i gledaš sopstvenog sina kako mu glas podrhtava dok pokušava da se seti teksta koji je odlično znao do malopre. I sam si ga preslišavao nekoliko dana, čak je i usput recitovao tokom dolaska, ali ipak… tišina. Mrtva tišina. Došapnuo bi mu, ali si i ti zaboravio. Ne možeš da veruješ. Macola se smeje narušavajući crkvenu tišinu dok njegov osmeh odzvanja zvonikom iznad tvoje glave. Obliva te hladan znoj. Nije ti lako ali tvom sinu je najteže. Dečak koji stoji do njega prilazi mu i šapuće nešto na uvo. Stihovi kreću. Odzvanjaju zvonikom i kulminiraju aplauzom. Pritrčava ti, grli oko struka i govori: „Tata, hajdemo kući!“ Izlazite ispred i on se naglo okreće i otrčava do dečaka koji mu je pomogao da se spasi najgore situacije u svom životu. Ni on nije sačekao kraj predstave. Njegov otac ima stotinu obaveza koje treba obaviti. Oni se grle a vi se gledate pitajući se da li će istorija ovaj put imati drugačiji sled, i kako će poćetkom februara proći to slavljenje rođendana kad jedni morate doći kod drugih, jer ipak… vaši sinovi su najbolji drugovi.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s